Portret gimnazije
U godini svečanog obeležavanja dvesta godina od otvaranja Velike škole u Beogradu, Zemunska gimnazija će proslaviti sto pedeset godina rada. Publikacija „Razvoj srpske škole kroz vekove“ će obeležiti naše školske svečanosti.
Zemunska gimnazija
(1858-2008.)
Jelka Nešković : Gimnazija (ulje na platnu)
“Kao i uvek, lepo se osećam na mestu gde se uspomene i stvarnost za mene ukrštaju. Sa ovom knjigom osećam čak veću odgovornost prema učenicima i čitanju, ali i izazov da upravo učenicima ponudim više. Već sada se redujem novom susretu!” (David Albahari, 10.11.1998.)
Zemun, u blizini ušća Save u Dunav, na magistrali Soluna i Beča imao je posebno uređenje i privilegije, bio „ građanska oaza posred jedne vojničke zemllje“ i postao grad brojnih zanatlija i trgovaca. Do sredine XIX veka u Zemunu je bilo više osnovnih škola (jevrejske, grčke i srpske), ali nije bilo škole u „ lako pristupnoj okolini“ koja bi mladima davala praktično obrazovanje za kojim se osećala potreba, pa je u Vojnoj granici (pored postojećih u Rakovcu i Mitrovici) reskriptom Vojne komande od 23. septembra 1858. otvorena dvorazredna Realna škola u Zemunu (zvanično Niža realna škola), a dana 31. oktobra 1858, aktom br. 15 ravnateljstvo te škole izvestilo je gradski Magistrat da je prvi razred otvoren „ i da je 15. oktobra počela obuka, a da se u tom jednom rezredu nastava obavlja u 33 časa nedeljno i da je upisan 21 učenik“. (Miodrag Dabižić).
Škola je bila smeštena u zgradu podignutu 1786. godine, pored rimokatoličke crkve (mesto gde se danas nalazi odeljenje unutrašnjih poslova). Učenici su bili deca zanatlija, trgovaca i činovnika, a nastava i administracija su u ovom periodu vođene na nemačkom jeziku.
Generalna komanda Vojne granice u Temišvaru donela je odluku 26. juna 1868. da se otvori i treći razred, te tada počinje razvoj realne škole preko Male realke (1872-1881) do Velike realke (1881-1895). U ovom periodu škola je već bila smeštena u novo zdanje (podignuto za tu namenu 1879. godine) na obodu Kontumaca, odnosno Zemunskog parka. Ta zgrada (sa 29 manjih i većih prostorija – 7 učionica razredne nastave i 11 raznih kabineta) čini stari deo današnje školoske zgrade. Iz Velike realke škola je prerasla u Realnu (osmogodišnju) gimnaziju, a prvi ispit zrelosti posle osmog razreda gimnazije, održan je školske 1900-01. godine.
Zanimljiva su dva otpisa iz tog vremena: prvi br. 14070 od 9. septembra 1901. daje uputstvo o „ prisustvu ženskinja k poaganju ispita zrelosti“, a drugi br. 26080 od 26. oktobra 1908. donosi odredbu o upotrebi ćirilice od strane nastavnika.
Početkom XX veka zbog velikog priliva učenika u Ralnu gimnaziju i Trgovačku akademiju pristupio se dogradnji zgrade. Doziđivanje je započelo 31. maja 1913. (ali zbog izbijanja prvog svetskog rata je trajalo duže od planiranog). Novom zgradom , prisajedinjenom starom zdanju, zaokružen je današnji izgled (četvorna zgrada sa dvorištem-amfiteatrom u sredini).
Današnji izgled zgrade Zemunske gimnazije
U vreme oba svetska rata škola je prestajala sa radom, a zgradu su koristile vojske. Između Prvog i Drugog svetkog rata gimnazija je reformisana i dobila obeležja nacionalne državne škole. Od 1. aprila 1934. godine, pripajanjem Zemuna Beogradskoj opštini, Realna gimnazija staje u red beogradskih gimnazija.
Posle Drugog svetskog rata, od 1949. godine počela je reforma školstva, a Zemunska gimnazija od 1949-1958. godine bila je ogledna škola, a od 1958. obrazovanje se pretapa - osnovna škola prerasta u osmogodišnju, a srednje škole u četvorogodišnje obrazovanje. U Zemunskoj gimnaziji su otvorena dva smera: društveno-jezički i prirodno-matematički. Ovako organizovana nastava traje do danas (sem u godinama aplikacije reforme po Sistemu zajedničkih osnova. od 1977-90.) I danas se škola uključuje u sve promene u obrazovanju (Razvojno planiranje – prihvaćen projekat radne grupe i realizuje se od 2005-06. pod nazivom „ Rado na čas“ ).
Zemunska gimnazija, gotovo od osnivanja do danas, bila je obeležje grada, a od 1911. godine osnivanjem Đačke čitaonice izrasta u kulturni centar Zemuna. U čitaonici su učenici već 1912/13. školske godine držali predavanja o mladim pesnicima (Milan Rakić) za učenike i građanstvo Zemuna. Osnovan je prosvetni klub „ Branko Radičević“ koji će između dva svetska rata prerasti u Jugoslovenski srednjoškolski prosvetni klub „Branko Radičević“ i delovaće sve do Drugog svetskog rata (interesantno je da su se literarni sastanci u školi održavali nedeljom). U vreme osnivanja Škole otvorena je knjižnica (razdvojena učiteljska i učenička). Danas je to biblioteka sa čitaonicom (fond 27.000 knjiga). Zanimljivo je da su oko 8.000 knjiga poklonili učenici i profesori Zemunske gimnazije, a najbrojniji legat je Spomen biblioteka Jovane Aleksić .
Kao i na početku XX, tako je i na njegovom k raju, a i početkom XXI veka , čitaonica Zemunske gimnazije bila književni kulturni centar Zemuna, organizujući, u čast velikana pisanei kazane reči, Književno-retoričku tribinu „ dr. Miloš Đurić/Raško Dimitrijević “ na kojoj je gostovalo oko 100 eminentnih pisaca, profesora univerziteta, književnih kritičara.
„ Od trenutka kad sam, večeras, kročila u ovu prelepu staru zgradu... osetila sam da dolazim u susret izuzetnoj večeri... zahvaljujući mladoj i manje mladoj publici: prijatnoj, pažljivoj, živoj“ ( Svetlana Večmar-Janković, 22.10.1996 .)
„Čast mi je da u ovu povesnicu Zemunske gimnazije upišem svoje ime“ ( Matija Bećković, 23.04.1999. )
„Posle jedne lepe, uzbudnjive večeri u ovoj staroj, mudroj kući. Vaš Duško Kovačević“ (21.04.2005.)
Gosta, Dušana Kovačevića, pozdravili su članovi hora Zemunske gimnazije sa muzičkom numerom iz filma Ko to tamo peva
U Zemunskoj gimnaziji otvara se 1926/27. školske godine prvi bioskop , 1934/35. osnovan je i Aero-klub . Tih godina počinje sa radom i učenički ferijalni savez – Steg , kao i sportska društva Vitez i Sokol.
U poslednjih nekoliko godina obnovljeno je Sokolsko planinarsko društvo i aktivno se penje na sve planine Srbije. Izdvojio se u planinarenju Igor Skender koji se 2005. godine, kao najmlađi član visokogorske srpske ekspedicije popeo na Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike i na krovu tog dela sveta razvio zastavicu Zemunske gimnazije.
Pošto su učenici dolazili iz raznih socijalnih sredina, svest o potrebi da se pomogne siromašnijim, 1927. godine sazreva ideja da se uspostavi saradnja roditelja, učenika i škole i tad se otvara klub Dom i škola, a 1932. organizovan je i podmladak Crvenog krsta.
Nastavljači humanog rada potvrdili su svoj pregor u školskoj 2005/06 školskoj godini. Učenici Zemunske gimnazije, a u želji da pomognu bolesnom drugu, povezali su ljubavlju celu Srbiju. U akciju, Srcem za Markovo srce, uključeni su i najmlađi, i najstariji, i radnici, i javni radnici, i škole, i novine, i televizije, i omogućeno je Marku lečenje u najboljoj evropskoj klinici, a aktivnost njegovih drugova proglašena je Podvigom godine (2006).
„ Nikada nisam osećao takav spokoj kao posle ove posete Zemunskoj gimnaziji .“ (David Albahari, 13.11.2003.)
Zemunska gimnazija je iznedrila u svom postojanju oko 14.560 maturanata koji su pronosili ljubav prema svojoj školi i slavili je svojim radom. Neretko, u svim velikim starim školama, učenici s ponosom postaju nastavnici u svojim školama (a Škola im se odužuje tako što između dva jednaka bira svog učenika). U ovom portretu Zemunske gimnazije izdvojićemo deset najslavnijih iz redova učenika i profesora.
Kosta Karamata (1862-1920.)
Profesor Karamata službovao je u Zemunskoj gimnaziji i rodonačelnik je zemunskih matematičara koje je odgajila naša škola. Neki od njih su postali nastavnici matematike u svojoj školi, a veliki broj uvaženih profesora naših i stranih univerziteta.
Miloš Đurić (1892-1967.)
Akademik Miloš Đurić predavao je u Zemunskoj gimnaziji latinski jezik (1920-1923.), a u ogromnoj aktivnosti profesora Đurića, koja iznosi nekoliko stotina publikacija, sažeto je veliko enciklopedijsko znanje. Od svog prog prevoda, pa sve do kraja Đurić nije prestajao da prenosi na naš jezik najdragocenije proizvode starohelenskog, latinskog, nemačkog, engleskog i ruskog stvaralačkog genija.
„ Malo je ljudi u našoj kulturi koji na jednom mestu mogu da okupe pripadnike različitih generacija i zanimanja, koji mu se bez ostatka dive i poštuju ga. Takav čovek bio je helenist Miloš N. Đurić ( Vojislav Jelić, 22.12.1997.
Raško Dimitrijević (1898-1988.)
Predavao je francuski jezik u našoj školi od 1924-1930. godine. Pored objavljenih radova Raško Dimitrijević bio je, prvenstveno, besednik. Njegove predavanja na Filozofskom fakultetu su posećivali studenti raznih fakulteta. Njegova reč je opčinjavala, te su ga bez daha jednako slušali budući profesori pisci, lekari, pravnici, inženjeri.
„Dugo se neće čuti glas kakav je bio Raškov. Ponosan sam što sam ga poznavao i slušao.“ (Milisav Krsmanović, 31.03.1998.)
Vašem divnom naslovu “Vek Raška dimitrijevića”, usuđujem se da dodam da su i vekovi pred nama Raškovi . ( Milosav Knežević Knez, 31.03.1998.)
Sava Šumnović (1896-1942.)
Veliki srpski slikar Sava Šumanivić završio je svih osam razreda i maturirao u Zemunskoj gimnaziji. Još kao četvorogodišnjak bio je zainteresovan za slikarstvo. Njegov profesor crtanja (kako se tada govorilo) Isidor Jung upućivao ga je u „impresionističko slikanje i to na način Sezanov i Van Gogov“, kako je kasnije i sam Šumanović zapisao. Savin profesor nije imao većeg slikarskog dara, ali je znao, po rečima Kaćuše Maletin, „da sremačkom deranu pokaže pravi put“.
Stanimir Fempl (1903-1968.)
Stanimir Fempl bio je učenik Zemunske gimnazije,a kasnije i profesor (1933-1948), kada je otišao na Elektrotehnički fakultet. O Stanimiru Femplu, kao nastavniku i matemetičaru njegov učenik, Zlatko Mamuzić, poznati matematičar rekao je: „Najsnažniji uticaj na matematički razvitak čitave generacije izvršila je nastava profesora Fempla. Njegova nastava matematike bila je prožeta poezijom.“
Vilim Mesner (1904-1988.)
Vilika (kako smo ga iz ljubavi zvali), predavao je u našem zavodu geografiju i bio jedan od najpopularnijih profesora u Zemunskoj gimnaziji. Mesner je bio i najbolji organizator ekskurzija za nastavnike i učenike. Njegova najveća ljubav (još od detinjstva) bila je atletika. Bio je tvorac atletskog kluba u Zemunu i osam godina bio državni rekorder u bacanju koplja; prvak države i Balkana i učesnik olimpijskih igara u Amsterdamu i Los Anđelesu.
Milan Besarabić (1908.)
Vajar, pesnik, pedagog i karikaturista, Milan Besarabić predavao je u našoj školi likovnu umetnost od 1951. do 1957. godine. Osnivač je škole karikature u Zemunskoj gimnaziji. Pored pedagoškog rada objavio je tri zbirke pesama, a istovremeno vaja, slika i komponuje. Nosilac je brojnih dmaćih i stranih priznanja, posebno osvojenih u Italiji, Kanadi i Bugarskoj.
Miroslav Popović (1926-1985.)
Pripovedač i romansijer, predavao je u našoj školi ruski jezik. Na stranicama Popovićevih knjiga žive: doktor Vajs kojim se ponose svi palančani, i Jevreji i ne-Jevreji, dobri prota Petrovački; Nevenka i Albrehtovi; probijaju se kroz život majstor Tajbl i David Blanuša; odbojni rustikalni kočijaš Jevrem i Baruhovi; ogrezli u snazi pobednika prelaze svoj put od naslednika do zločinaca Vili Pfajfer i Eduard Cajfert.
Goran Paskaljević (1947.)
Poznati filmski reditelj završio je čuvenu filmsku akademiju FAMU u Pragu. Paskaljević je snimio tridesetak dokumentarnih, kratkometražnih i četrnaest celovečernjih filmova, od kojih su skoro svi i učestvovali i dobijali priznanja i nagrade na najvećim svetskim festivalima (Kan, Berlin, Venecija, Toronto). Za film Bure baruta dobio je nagradu Evropske filmske akademije kao najbolji evropski film 1999. Filmski časopis Variety ga je uvrstio 2001. godine u pet najznačajnijih svetskih reditelja.
David Albahari (1948.)
Učenik Gimanzije, a sada dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Albahari, pored brojnih prevoda objavio je više knjiga pripovedaka i romana (Porodično vreme, Sudija Dimitrijević, Cinik, Snežni čovek, Pijavice). Za roman Mamac dobio je Ninovu nagradu i Balkaniku. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike.
Ne zaboravljamo profesore Miletu Sajića i Stevana Radovanovića koji su obojili drugu polovinu XX veka u Gimnaziji. Prvi vaspitavajući učenike da je susret sa umetnošću najbogatiji deo života, a drugi je svoj stvaralački talenat pretočio u desetinu knjiga o Zemunu, zemunskoj kulturi i kulturnim poslenicima Zemuna.
Zapisano je da su, u vek i po dugom životu, u školi stasavali i dalje ime škole pronosili:
matematičari - Laza Tadić, Jovan Karamata, Vojislav Avakumović, Zlatko Mamuzić,Stanimir Fempl i drugi...
književnici i prevodiloci – pored pomenutih Miloša Đurića i Raška Dimitrijevića, poinjemo Mihovila Kombola, Kirila Taranovskog, Otu Bihalji Merina, Miloša Bandića, Žarka Radakovića, Zorana Živkovića, Dušana Ivanića, Nadu Marinković i Srbu Mitrovića...
karikaturisti - Predrag Koraksić, Dragan Rumenčić, Jovan Prokopljević, Zoran Jovanović, Dušan Petričić...
Predrag Koraksić Corax
slikari i vajari - Aleksandar Mašić, Đorđe Čutuković, Petar Marković, Milorad Rašić, Jelka Nešković...
pozorište – Tanja Beljakova, Branka Petrić, Ljiljana Krstić, Jelena Vologoceva, Rahela Ferari, Nikola Andrić, Jovan Subotić, Josip Kulundžić ...
šah – Internacionalni majstor Petar Smederevac i majstor Tomislav Pervan...
Slikarka, prevodilac Remarka i Tomasa Mana, pisac istorijata Zemunske gimnazije (1858-1941.) učenica i profesor naše škole, Kaćuša Maletin, imala je potpuno pravo da u tekstu o Gimnaziji napiše sledeće redove: „ Visok je bio kulturni nivo nastavnika.Ččesto je u nastavničkom zboru i po pet-šest nastavnika sa stepenom doktora nauka...Nije neobično da se tri nastavnika posle nastave zajedno vraćaju kući, ali je redak slučaj kakav je bio u Zemunu, da se tri nastavnika veronauke(Sava Teodorović, dr Ivo Kraljević i rabin dr Hinko Urbah), ulicom šetaju i razgovaraju jednog dana latinski, drugog dana grčki, a trećeg dana hebrejski. Već i sama činjenica da stari Zemunci pamte ove ‘mandarinske razgovore' govori o ugledu koji su uživali profesori zemunske gimnazije kod građana”.
Stope imenovanih učenika i profesora stapale su se sa stopama oko 60.000 učenika i 3.000 nastavnika i urezivale se u stepeništa, trošila ih i nazubljivala, mereći vreme poput peščanog sata, ukrštajući se sa stopama roditelja i bivših učenika. „ Jednom Zemunac uvek Zemunac “ zapisao je David Albahari, a mi dodajemo: jednom učenik Zemunske gimnazije, uvek učenik Zemusnske gimnazije. Generacije se vraćaju svojoj školi sa zrelom plodonosnijom naklononošću. Upravo ta vraćanja školi i u mladost učinila su da se u Zemunskoj gimnaziji rode dve nstitucije koje će čuvati tradiciju Škole:
Fond bivših učenika i profesora (1989.) Zemunske gimnazije (kasnije Fond generacija učenika i profesora), čiji je osnovni cilj vezivanje prošlosti i sadašnjosti, čuvanje imena Zemunske gimnazije, pomoć učenicima i školi i nagrađivanje najboljih učenika. Učenika generacije nagrađuje zlatnikom sa gravirom škole. Generacija maturanata iz 1950. godine, obeležavajući 50-godišnjicu mature overila je svoju vezanost sa školom, štampajući publikaciju Zlatna diploma . Već sedam generacija školsku biblioteku i školu daruje svojom monografijom, ostavljajući mlađima u amanet da tradiciju čuvaju.
Zlatnik za učenika generacije
(Aleksandar Mašić: gravira Zemunske gimnazije)
U trećoj deceniji XX veka (1927.) prvi put je proslavljen Sveti Sava kao školska slava, 90-ih godina XX veka obnovljeno je obeležavanje Svetog Save. Na inicijativu Zemunske gimnazije i Kluba matične kulture u Zemunu 1996. prvi put je održana zajednička svetosavska svečanost svih srednjih škola Zemuna, a Klub matične kulture nagradio je najbolje literarne radove o Svetom Savi na konkursu. Ova manifestacija se održava i danas.
Zemunsku gimnaziju, možda retku u Srbiji, posetila su dva patrijarha SPC. Prvi put 1940, pred burne ratne godine, patrijarh Gavrilo, a drugi put 2000. godine, na razmeđi vekova, Patrijarh srpski gospodin Pavle, govoreći o hrišćanskoj ljubavi, o 2000-oj godini hrišćanstva.
Iz hrama reči, vaseljeni u pohode...
(11.12.2000.).
„ Ne postoji ništa uzbudljivije od povratka na mesto koje je ostalo u čoveku, i nosi se kao dragocenost. Nisu u pitanju samo rači i osećanja, već nešto neizrecivo, ono što čoveku kazuje da je tamo gde zapravo treba da bude. Svaki povratak u Gimnaziju je samo dolazak na to mesto sa kojeg nikada nisam otišao.“ (David Albahari 31.03.1997.)
I ove knjige, izdanja Zemunske gimnazije, nas vraćaju, kao i Davida, u Školu „ iz koje nikada nismo ni odlazili“.
Zemunska gimnazija proslavlja Dan Škole 15. oktobra, pominjući se prve generacije koja je na taj dan krenula u školu pre vek i po.
Kao i uvek i danas učenici Zemunske gimnazije su na vrhu lestvice po kvalitetu, jer su, ne jednom, osvajali prva mesta na republičkim i saveznim takmičenjima iz svih naučnih oblasti. Ističemo da su u target školskoj godini naših pet sjajnih učenika otišli u Karataš na Đerdapu i doneli pet zlatnih medalja za svoje naučno-istraživačke radove; da su školske 2005/06. godine naši mladi pisci osvojili sve nagrade na literarnom konkursu Borislav Pekić ( Treća beogradska gimnazija ) : da je hor Zemunske gimnazije osvojio je prvo mesto na republičkom takmičenju srednjoškolaca u Novom Sadu. No, ostavljamo budućim generacijama da pišu o dostignućima sadašnjih, jer sve aktivnosti je teško smestiti u zadati prostor.
Dok god je mladosti željne znanja i učitelja spremnih na davanje i žrtvu, dotle će biti i škola. Ma kakva nepogoda pretila, ma koje državno uređenje prošlo, Škola je kosmička institucija i ne propada ni zbog vlada, ni država, ni političkih partija; škola je Čovekovo dobro, zarad njega otvorena i dok je Čoveka živeće, kao i Zemunska gimnazija, svoj duboki duhovni život.
(Miodrag Dabižić, Stevan Radovanović i Stoja Vlaisavljević)
Tekst i fotografije kompjuterski obradio Bektašević Dino, učenik IV-4 odeljenja